Odlučni da provedemo nekoliko dana u prirodi, daleko od gradske buke, spakovali smo kampersku opremu i uputili se iz Beograda prema Zlatiboru. U Čačku nam se pridružuje još jedna devojka kao šesti član ekipe.
Nekoliko kilometara od centra Zlatibora, kod Kraljevih Voda, pronašli smo idealno mesto da podignemo kamp. Mesto koje je zadržalo ime „Kraljeve Vode“ (stari naziv za čitav grad), nadaleko je poznato po izvoru vode, najvećeg kvaliteta. Meštani tvrde da ta voda slovi za drugu po kvalitetu u svetu.
Idealno, jer u blizini kampa treba imati pijaću vodu.
Šatore postavljamo u maloj borovoj šumi iznad koje se uzdiže veliki breg.
U sumrak su se tek otkrile skrivene čari ovog kraja. Trava obasjana poslednjim zracima sunca, dobila je skoro crvenu boju a cvrčci i ptice su započeli svoju pesmu.
Divno je posmatrati zalazak sunca u daljini, kada je okolo samo priroda, ni traga ni glasa od civilizacije. Prohladna letnja noć nas je podsetila da treba upaliti vatru. Iskopali smo rupu, ogradili ložište kamenjem i ogrejali se na naj stariji način.
Noć je otkrila puno zvezda koje smo posmatrali sa vrha brega znad našeg kampa. Ima li šta lepše od ovakvog pogleda kada se nigde ne može videti čak ni svetlo udaljenog grada?
Vatra,vino, pesma, priroda i dobro društvo…
kampovanje
Rano ujutru, pored šatora čujemo zvono!
Izašli smo da vidimo šta se dešava kad ono u posetu nam došlo desetak krava sa klepetušama oko vrata. Tako je to na selu, daleko od civilizacije 🙂
Posle dva dana boravka u divljini, spakovali smo šatore nameravajući da se približimo gradu kako bismo nabavili hranu i bili bliže putu za Čigotu, gde je pola ekipe želelo da zanoći i vidi zalazak i izlazak Sunca.
Iako bliže gradu, na novom mestu boravka smo se lepo proveli. Oko nas su ovog puta bili konji, što je bilo na opštu radost.
Zbog kiše koja je padala pre podne, odlučili smo da na vrh Čigote ipak odemo i vratimo se u toku popodneva jer gore nebi valjalo da nas stigne kiša tokom noći, s’obzirom da je tamo moguće spavati samo u vreći zbog ruže vetrova koja bi nam odnela šatore.
Dok smo se peli prema vrhu čigote visokom 1422 m.n.v. otvarao nam se pogled prema Zlatiborskim jezerima, celoj Šumadiji a najzad i prema široj Srbiji. U daljini vidimo kako oko stene kruži orao krstaš! Doživljaj za pamćenje.
Prolazeći stazama prema vrhu, zapažamo uglavnom šume ili pojedinačna stabla belog bora i krivulja ali na nekim mestima i manje grupe hrastova, planinskih breza i mečije leske.
Radost nas ispunjava sve više jer se približavamo vrhu i najzad stižemo do mesta odakle se vidi skoro cela Srbija. Vetar je zaista jak na ovom mestu. Kažu da se tu ukrštaju tri vazdušne struje, od čega jedna duva sa mora pa se ponekad može osetiti i miris soli. Kroz oblačno nebo pomalja se poneki zrak sunca koji obasjava mestimično zemlju i čini sliku bajkovitom.
Valjalo bi stići u grad pre mraka i kiše pa smo krenuli da stignemo što pre dole.
U gradu bi ovo pešačenje bilo naporno ali mi na planini nismo osetili skoro nikakav umor. Seli smo uveče pored jezera u centru i uživali u planinskom vazduhu jer je sutradan trebalo putovati. Vraćamo se kući ali nosimo nezaboravno iskustvo i još veću želju za nekom novom prilikom, za nekom novom avanturom.